Oktobra 2006. čitajući francuske stranice (www.gs-gsa.org) foruma, primetio sam interesantnu zabelešku: Spontani susret GS-a u Beogradu. Nisam verovao očima. Dali je istina da su ovi čudnovati automobili preživeli strahote u godinama rata na teritorijama bivših jugoslovena?

Koji su svratili 70-tih i 80-tih godina na teritoriju bivše Jugoslavije, dobro znaju, da južne komšije nisu oskudivali u savremenim autima. Od svih je bio i poznat po licenci Fiat proizvedeni Zastava modeli, ali za ljubitelje Citroena nije novina, da su u Slovenskoj fabrici Tomos, u Kopru, vršili sastavljenje Citroen-vozila. 15. marta 1972. godine su rukovodioci Citroena i Tomos-Iskre potpisali ugovor o osnivanju fabrike za montiranje i proizvodnju. Citroen+Tomos= Cimos, ovo je bilo ime fabrike od 1973. godine. U toj fabrici pored ostalih modela (npr. 2CV, Dyane, Ami 8, DS), otprilike su sastavili 15.000 GS-a i 1.500 GSA. Istorija GS u Jugoslaviji počinje 1971 godine. Prve tri godine se samo vršilo import, a 1975-te godine počinje proizvodnja u Novoj Gorici u novim halama. Polaznu paletu su dala dva modela: GS Club Berline i GS Special Break, oba sa 1220 ccm motorom. Ni paleta boja nije bila široka: kanarinac-žuto, bež, narandžasto i bela boja je bila na raspolaganju novim vlasnicima. Enterijer sa braon veštačkom kožom, odnosno kod prvih 1975 godine i narandžasta veštačka koža. U drugoj seriji se pojavio Pallas, namenjen eksluzivnom modelu (belo, bež, pa u plavim bojama sa svetlobraon i plavim plišanim enterijerom, kod kojih su ekstra bili: šiber na krovu, hromirani ukrasi (sporazume se i ogromne ratkapne na felnama) i podešavajuće maglenke. Pored toga GSX 1.2 (kanarinac-žuti, cigla-crveni i bež sa braon unutrašnjim tapacirungom) se moglo kupiti, kod kojih hromirane površine pokrivala mat-crna boja, a ratkapna se skupila na mali poklopac na krajevima osovina, a stranice auta su ukrašavala dvojna crna linija. 1979-80 godine su izradjeni GS Super 1.3 modeli sa motorom od 1299 ccm. (bele, plave, narandžaste i crvene boje), i na kraju od 1980 do 1982 godine po Cimos GA nazivu pojednostavljeni GSA modeli su silazili sa proizvodnih traka, isto sa motorom od 1299 ccm. Ova zadnja serija pored interesantnom spanać-zelenom, belom, bež, kanarinac-žutom i narandžastom bojom se mogla kupiti. Sa GS-vozila, koja su sastavljena u sloveniji, nedostajali su samo sitniji detalji, kao farovi, ili neki električni uredjaji,odnosno ukrasi karoserije. Istovremeno je bilo i tu farbanih vozila, i izgradnja krenula od sirovog čelika. Ovi modeli nefarbanih karoserija, zbog lošeg "lagerovanja" vrlo brzo su počeli korodirati, nije bila retkost videti u to vreme GS-a 2-3 godine starosti sa znakovima korozije po krovu. Najveća odlika GS vozila su dvojni farovi okruglih oblika, koji su ugradjeni u originalno oblikovanom kućištu od plastike crne ili sive boje. Pored Slovenije su i u Indoneziji stavljeni u promet ti modeli, a takav je bio i GS Eksport model, koji je ustvari sastavljen u Evropi, ali za eksport van granica Evrope. Okrugli farovi, koji su montirani umesto specijalnih kompakt farova nisu bili samo elementi dizajna mesnih znamenitosti, nego po legendi fabrika Saturnus u Sloveniji imala ogromnu zalihu tih farova, a cilj je bio da se ugrade. Ovde proizvedene farove možemo sresti i u drugim modelima, npr. u Lada-ma. Kasniji GS modeli su dobili petostepeni menjač (GSX-5).

Gledajući na Forum postavljene fotografije, uhvatila me neko žuto zavidjenje. Skupilo se najmanje 20 GS-a, medju kojima vidno lepo održavani modeli. Odgovarajuća odluka u tom znaku rodila se odmah: tamo mi je mesto! Uzgred, Beograd je svega jedva 200 kilometara, što znači da je u dostupnoj distanci. Tražio sam po forumu kad će biti sledeći susret, ali kao i na proleće 2007, tako i na jesen iste godine smo nekako izostali. Nije ni čudo da se polako pojavio efekat gladnog vuka. Čim sam uočio najavu ovogodišnjeg susreta, počeo Sam u ono "sečenje centimetra". Žudnja za GS-susretom je postigla toliki nivo, da sa nula znanjem jezika sam se registrovao na Citroen Forum Srbije (CFS=Citroen Forum Srbije, www.citroenforumsrbije.com). Naravno nisam smeo postove pisati,tako sam mogao da vidim samo delić Foruma.Sreća moja što sam na Francuskom forumu našao E-mail Neba Djurdjević-a, koji je u ono vreme najavio temu o susretu. Na moje interesovanje je rado poslao detalje u budućem susretu,i upozorio me,da ceo sadržaj Foruma mogu tek videti nakon poslatih nekoliko postova. Na moju radost i to je dodao. Da većina Forumaša razume, a možda ne pišu svi na engleskom jeziku, ali ja mirno mogu koristiti engleski jezik za komunikaciju. Najveće prvo iznenadjenje je bilo, kada nakon predstavljenja su redom stizali pozdravljajući odgovori, dobrodošlice. Svi su se radovali novom članu sa druge strane granice.Dve nedelje pre susreta su prošle u znaku vrućih priprema za susret. Sa minuta na minut je rastao spisak prijavljenih, koji je na kraju sadržao 30 GS-a i 35 ostalih Citroena. A meteorološke stranice su sa dana na dan nas plašili sa sve lošijim vremenom. Na sve ovo se još nadošla manja kućna nezgoda zbog koje smo morali otkazati prisustvo subotom na Forumaško veče.Veoma mi je žao,jer se ekipa smestila na Hostel-brodu Jaht Cluba Kej, na Savi. Ostala nam je malo nade da drugi dan idemo po suvom putu. Toliko očekivana nedelja nažalost se budila sa sumornom kišom, tako da smo se reporogramirali, i umesto sa Ester (ime GS-a po milju) zasedlali smo C4. Srećom granicu smo brzo prešli, a saobraćaj i niže nije bio gust, tako na sreću smo mogli pratiti random postavljene putne znakove svakojakih ograničenja, i pored puta povučenih vozila saobraćajne policije. Drugo iznenadjenje je bilo, što nismo sreli saobraćajce koji su nasumice kažnjavali. Saobraćajući po propisima, nijednom me nisu zaustavili, tako da je ako ikada bilo tih stravičnih pričanja o njima, do danas već verovatno se te priče izgubile u magli. Autoput, ustvari polu-autoput-kvalitet taman za prihvatljiv, a saobraćajni moral učesnika je bolji od našeg. Za stidjenje je, da su nas samo madjari i turski gastarbajteri pokušali gurnuti u traku za zaustavljanje... Celim putem je bilo prijatno videti znakove mnogih novogradnji i budjenje privrede nakon toliko godina izolacije. Zbog prohladnog vremena nažalost tek što smo zakasnili na okupljanje kod Večne Vatre. Po prvobitnom programu je bilo da kolona polazi od tog mesta okupljanja u 3 sata, ali vetrovito i kišno jutro i prepodne do 2 sati je smrzlo ekipu. Još smo videli kako se zadnji auto odjuri. Tako je na listu gubitaka se dopisalo i doživljaj posmatranja trke na tri točka, a na tren smo pomislili kako smo promašili ceo susret. Ručak (CitroLunch) ustvari je bio organizovan na Avali u restoranu Mitrevićev Dom,po popodnevnom programu susreta. Imajući poverenja u organizatorima, bacili smo jedan sms,nadajući se da smo videli samo nekoliko vozila koji su krenuli kući, a većina je negde oko spomenika. Brz odgovor je zazvonio za nepunih minut vremena,a ukratko do nas je stigao jedan divno restaurirani GS, u pratnji sa jednim CX-kombijem. Snjima smo obilšli grad i još i konvoj stigli. Usput sa mosta na Savi ugledali smo tvrdjavu Kalemegdan,stižući na Avalu pre ručka smo se zaustavili na parkingu na krako fotografisanje. Na jednoj strani su bili poredjani GS-i a na drugoj ostali. Čudo je bilo videti toliko GS-a odjednom, na jednom mestu. Bilo je medju njima sjajno restauriranih, i kojima tek to predstoji. Nije se ni primetilo, da klasično "cimos-žutog" nije bilo ovom prilikom, naime tako je bio divan pogled na većinom belih i bež GS-a. Pored tih videli smo i nekoliko narandžastih, kao i jednog metal kesten braon boje i jednog srebrnastog Pallas-a. U srce mi se nekako najviše ukrao Djurin auto. Posle dugogodišnjeg službovanja ostareli, rdjom izjedani beli GS, na strani gotskim slovima ispisano: "In rust we trust!" Grotestkno prepisanje rečenice sa američkog dolara: "In God we trust.", pristaje ovom automobilu, i pristaje onim danas već nepostojećim brojem blizu pola miliona GS-a, koji su mogli stvarno se uzdati samu u boga i rdju, dok ih je koristila srednja klasa Evrope, žedna luksuza.

Iako se već tokom popodneva progledalo sunce, i put se osušio,vreme je ostalo prohladno. Grozan ledeni vetar je svaku rupu za dugmad iskoristio da nam se uvlači pod kapute. U prijatnom restoranu odmah je krenulo živnuto čavrljanje, a kao nedvosmislen znak vanjske hladnoće, neki su odmah čaj tražili čim se pojavio kelner. Na lepo postavljenim stolovima još lepše je bilo videti ogromne količine kriški svežeg, mekanog hleba. Nas, drage goste iz Madjarske su smestili kod centralnog stola, i odmah je bilo prirodno da su svi oko nas govorili engleskim jezikom. Raspoloženje se još popravilo serviranjem pasulj-gulaša. Prilikom saopštavanja rezultata prepodnevnih takmičenja, da uprkos lošem vremenu na susretu se pojavilo 22 GS-a,od kojih najstariji jedan kao sneg beo GS Club, 1975 godište,sa narandžastim enterijerom, karakterističnim za to godište. U dobrom društvu vreme leti neprimetno, i dok smo glave digli, već se mrak počeo spustiti. - Kako li ćemo odavde naći put do autoputa? - setio sam se pitanja. Mada sam imao poverenja u sebe - svojih osećaja ptice selice - u životu mi je ostalo kristala za orijentaciju,ipak nisam bio siguran da ćemo bez karte lako stići na cilj. Dok sam sve ovo u sebi smislio, već nisam ni imao potrebe za jačanje mojih orijentacionih sposobnoti, čak su i dvojica predložili da nas isprate do autoputa. Tamo smo se pozdravili sa dragim domaćinima i krenuli put kući. Hvala na lepom doživljaju, i dogodine dolazimo!

GSdriver (prevođenje: János Tóth - Jani)